март 2018.

Kada su pre nekoliko godina SSD diskovi postali naglo popularni mislilo se da je to definitivno početak kraja hard diskova.

Svi portali namenjeni kompjuterskom hardveru I softveru su u prvi plan isticali prednosti SSD diskova u odnosu na hard diskove, naročito brzinu upisa i čitanja podataka.

Međutim, proizvodnja hard diskova nije zaustavljena.

Svesni činjenice da su dostigli prirodnu granicu u tehnološkom razvoju, proizvođači hard diskova su ulagali u inovacije hardvera, pa smo tako imali prilike da vidimo diskove koji su punjeni helijumom, kapaciteta od 4 i 6 TB.

Takav jedan disk smo verovatno prvi u svetu otvorili i analizirali što možete videti u tekstu Prvi helijumski hard disk u Srbiji.

Pored ovakvih diskova, na tržištu su se pre par godina pojavili ultra tanki 2.5′‘ diskovi kapaciteta 1 i 2 TB. Njihove dimenzije se ne razlikuju mnogo od SSD diskova, a odnos kapaciteta i cene je višestruko u korist HDDa.

Pre nekoliko dana pojavila vest na Seagate-ovom sajtu za još jednu inovaciju.

Naime, Seagate je na samitu u San Hoze-u predstavio hard disk kapaciteta 14 TB, punjen helijumom i sa dva aktuatora.

 

Da pojasnimo pojam, aktuator je pokretni element u hard disku koji nosi glave. Pored ploča na kojima su podaci ovo je najbitniji i najosetljivi deo diska, pa su najteži slučajevi za spasavanje podataka upravo kvarovi glava.

Aktuator se često poistovećuje sa glavama, iako se glave nalaze samo na jednom njegovom delu. Dodatne tehničke detalje možete videti u tekstu HDD actuator.

Više aktuatora u jednom disku nisu potpuno nov pojam, ali je ovo Seagate-ovo rešenje postavilo rekord u smislu kapaciteta i brzine.

Ovi diskovi, iz familije Exos X, predstavljaju odgovor na prošlogodisnje Toshibino predstavljanje MG07ACA diska od takođe 14 TB.

 

Seagate je išao korak dalje i implementirao HAMR (Heat-Assisted Magnetic Recording) tehnologiju koja omogućava drastično veću gustinu zapisa na pločama.

Dodavanjem još jednog aktuatora, ovaj proizvođač uvodi paralelizam u okviru jednog hard diska čime se omogućava sistemu da čita dva različita podataka istovremeno i tako duplo skraćuje vreme potrebno da se podaci upišu/pročitaju.

Sve ove inovacije daju dobre izglede da se 2019. godine pojave diskovi kapaciteta 20 TB.

Ako se vratimo na priču sa početka, trenutni razvoj SSD diskova ne može da se takmiči sa hard diskovima u pogledu odnosa kapaciteta i cene, pa tako Samsungov 860 EVO SSD od 1 TB kosta 330 dolara, dok isti kapacitet za HDD možete kupiti za oko 50 dolara.

Ovo je dokaz da proizvođači još uvek ne planiraju da odustanu od proizvodnje hard diskova i da aktivno ulažu u inovacije kako bi produžili životni vek ovih uređaja.

Nakon pojave diskova davne 1956. godine od strane IBM-a, njihova važnost za skladištenje podataka bila je velika kao i njihova fizička veličina. Prvi disk koji se tada pojavio bio je u računaru IBM 305 RAMC i reda veličine 24″(inch) prečnika ploča, ukupnog kapaciteta 5MB i težio je otprilike oko jedne tone.

Godine 1963. IBM smanjuje veličinu diska na 14″ što je značajan napredak po pitanju fizičkih gabarita, ali se i smanjuje kapacitet na svega 2.6MB. Kasnije se tokom godina zadržavala fizička veličina diska uz postepeno povećanje kapaciteta i 1979. godine imamo disk od 14″ sa kapacitetom od 571MB. Iste te godine IBM ponovno smanjuje veličinu na 8″ tzv “Piccolo” diskom kapaciteta 64MB.

Tada je cilj bio dostići magičnu granicu kapaciteta od 1GB što IBM-u polazi za rukom 1980. godine, težio je oko 300kg, veličine hladnjaka i cenom od 40.000$. Iste godine Seagate predstavlja disk od 5,25″ ST506, koji je začetnik ere upotrebe diskova u kućnim računarima.

Na pojavu 3.5″ se nije trebalo dugo čekati i 1983. je predstavljen od proizvođača “Rodime” oznake RO352 sa dve ploče i kapaciteta 10 MB.

Vidimo da se smanjenjem fizičke veličine diska gubi na kapacitetu, ali postepenim dodavanjem ploča i prvenstveno načinom zapisa podataka na pločama kapacitet se vremenom povećava.

Povećanje memorijskog kapaciteta uslovljeno je sve većom digitalizacijom modernog doba i potrebom za skladištenjem sve veće količine podataka, dok se i fizička veličina paralelno svodi na prihvatljive i funkcionalne zahteve korištenja.

Dolazak 2.5″ diska se dogodio 1988. godine i svrha mu je bila začetak proizvodnje prvih prenosnih računara koji su zahtevali  što manje dimenzije komponenata, pa je koristio 2 ploče za kapaciteta 20MB.

Disk od 1.8″ se pojavljuje 1991. godine od tada manje poznate firme Integral Peripherals sa jednom pločom kapaciteta diska od 21MB.

Hard disk od 1.8“

Nakon toga dolazi vreme malog zatišja po pitanju smanjenja gabarita diskova i više se posvećuje pažnja ka povećanju kapaciteta, načinu zapisa i brzini prenosa diskova.

IBM nakon godina zatišja ide korak dalje i 1998. godine razvija “Microdrive”  1″ disk sa jednom pločom kapaciteta 340MB.

Prelomna godina je 2004. kada Toshiba na tržište plasira do tada najmanji disk veličine 0.85″ kapaciteta 2GB, dok u isto vreme se razvija tržište flash memorija koje su za razliku od diskova dosta kompaktniji i što je najbitnije, manji su uz neznatno smanjenje kapaciteta.

Toshiba pokušava vratiti upotrebu manjih diskova sa novim modelom 1.8″ diska koji je imao tada neveroatnih 40GB memorijskog prostora koji su zaživeli u kompaktnim prenosnim računarima i tabletima.

Form factor, odnosno dimenzije diska kod spasavanja podataka uglavnom nemaju značajan uticaj jer se zadržao isti princip rada i uglavnom se javljaju isti kvarovi na svim diskovima, neispravne glave, elektronika, bad sectori, problem sa firmware-om. 

Kod pojedinih modela su neki kvarovi izraženiji i kod spasavanja podataka se primenjuje ponekad i drugačiji pristup.