Evo skoro dva meseca nakon katastrofalnih poplava život počinje polako da se normalizuje. Ljudi se okreću istim problemima ( istina veliki broj njih i dalje ima velikih egzistencijalnih).
Što se tiče našeg polja delovanja vreme je da sumiramo to što smo videli izmerimo šta smo uradili i vidimo gde smo grešili.
Ova analiza dala je za nas neke poprilično neočekivane rezultate.
Slika 1. Oštećeni hard disk iz poplavljenih područja
Prvi deo ove naše analize odnosio se na procenat uspešnosti spasenih podataka sa diskova koji su bili potopljeni. Na uzorku od nešto preko sto diskova koje smo imali da vidimo uspešno smo spasili 56% diskova. Od tih 56% diskova nešto preko 90% su bila kompletna spasavanja, tj. spaseno je sve sto je klijentima bilo neophodno. Od 44% diskova koje nismo uspeli da spasimo na tridesetak posto njih moguće je bilo izvući deo firmware-a ili deo podataka.
Ove diskove uspeli smo da dovedemo u koliko toliko funkcionalno stanje, ali je za svaki pokušaj spasavanja bilo neophodno uložiti mnogo sredstava u donor delove, a rezultat je bio vrlo neizvestan. Verujemo da bi procenat uspešnosti bio i veći da je postojala finansijka mogućnost od strane klijenata da podrže posao do kraja…
Drugi deo analize se indirektno vezuje za prvi. Neko će reći da pedeset i koji procenat nije baš rezultat kojim se treba hvaliti…Nešto preko pola i ne deluje respektabilno…Da bi ovo dalje izanalizirali potrebno je da se vratimo korak u nazad. Diskove koje smo dobijali su bili puni vode, blata i svih ostalih nečistoća koje su uspele da prođu kroz filtere i dihtunge.
Uvreženo mišljenje da diskovi „rade“ u vakumu i da voda ne može ući u njih u mnogome je kumovala “Ovako mi mislimo“ ipak visokom procentu. Mala digresija, diskovi rade na velikim brzinama, glave lete na malim visinama, a čestice koje ostaju nakon sušenja su velike što uzrokuje oštećenja….
Analiza je pokazala da je više od 50 posto ljudi pokušalo da uključi disk, ili diskove. Oni koji su bili uporni u toj nameri u najvećem broju slučajeva su oštetili površinu toliko da su glave napravile velike brazde da je svaki pokušaj spasavanja bio isključen. Uprkos apelima da se diskovi mokri donose, zajednička logika je cesto bila ta da će disk raditi samo kad se dobro osuši i uključi. Nažalost, to je greska.
Treći deo se odnosi na organizaciju informacionih sistema kod ljudi koje je ova katastrofa oštetila. Naši klijenti su najčešće srednja privredna društva sa velikim brojem računara. Ono što se desavalo je da su računare iz vode vadile ekipe ljudi zadužene za te poslove, a nažalost nisu vodili računa kako te računare obeležavaju. Neretko se dešavalo da ljudi ne znaju gde su im podaci, jer nisu u mogucnosti da se sete koji je računar gde stajao, ni ko ga je koristio, a potom ni šta se na njemu nalazilo.
Četvrti deo koji nas je najviše iznenadio je struktura diskova koje smo mogli da vidimo. Ono što u redovnom radu vidimo unazad godinama je da na spasavenje podataka dolaze u velikom procentu ( i preko 70%) diskovi sa više ploča. Spasavanje podataka sa diskova koji su ošteceni usled poplave prava je nocna mora ukoliko disk jos ima i veliki broj ploča. Često se posle čišćenja u pravi mini projekat pretvori pokušaj sinhronizacije istih…
Slika 2. Unutrašnjost oštećenog hard diska sa kojeg su uspešno spaseni podaci
Iznenađenje predstavlja činjenica da su skoro 90% diskova koje smo dobili iz poplava imali su jednu ploču. Ovo činjenica nas je jako obradovala, ali i naterala na razmišljanje. Računari koji su poplavljeni predstavljali su drugačiji presek od onoga što imamo do sada. Ovakva katastrofa zadesila je gradove ne birajući i ne praveći razliku između brendova računara, matičnih ploca i diskova…
Dobili smo presek onoga što su ljudi kupovali. A šta su kupovali, ispada da je prosečan disk koji korisnik kupi u 90% slučajeva najjeftiniji model te generacije diskova. Diskovi sa više ploča po pravilu su većeg kapaciteta, a mi smo viđali u velikoj većini diskove iz entry level segmenta. Da ne bude zabune, diskove koje smo spasavali bili su različitih generacija od 500Mb do 3Tb. Ako je ovaj presek diskova koji su se de facto nalaze u računarima prosečnih korisnika, kako to da u redovnim situacijama ova ogromna količina diskova se jednom pločom dolazi u znatno manjem procentu na spasavanje?
Da li možemo da zaključimo da se prosto diskovi sa manje glava manje kvare? Mislimo da da!
Ako možemo da ovaj tekst završimo u šaljivom tonu, Wd drži bolje vodu od Sigejta.
Nikola Radovanović